Ususret promociji “Jakinoga broća” – knjige o nama

Knjiga o nama

– O, Manje! Pogledaj, metnulo nas u knjigu! – Anđa je sva usplahirena pokazivala novu knjigu koju joj uruči kuma Mara.

– Neka je! Šta udi. – Manje se užimao u ramenima vidno uzbuđen zbog nove spoznaje, prijala mu je.

– Ja se ne stidim za svoje beside – reče smireno pa pogleda Anđu.

– Ti si, Anđe, malo letičasta, ali nisu ni tvoje riči za bacit, najviše je takog svita. Ma i vakat je da nas tamo stave. Nestaje ove naše vrste koja još zna štogod pripovidit. Triba zapisat naš govor, običaje, našu muku i veselje. Kažu što se ne zapiše koda nije ni bilo. A u našem kraju bilo svega, svašta nas gonilo, pa neka se i zabiluži. I triba. Imamo se mi s čim dičit.

– O, jadna ti sam! – usplahireno će Anđa – nisam ja znala na što će oni naši razgovori izać. Malo bi’ se ja više zatezala, k’o i kuma Mara. Ja, sritnica, sve nako po duši, nikad se nisam znala priprodat, taka sam i gotovo. A baš mi drago što se knjiga zove po kletoj Jaki, i bila je jaka i ‘rabra i plemenita, ostavila svoj Broć cilom mistu. Nije imala svoje dice, a volila tuđu i na nji’ mislila, pokoj joj duši.

– Eto vidiš kako vridi bit dobro čeljade – reče Manje zadovoljno i sam se pronađe u tim riječima.

– Poručeno nam je – tumačila je Anđa Manji – da sedamnestog dana ovog miseca u došašću, dođemo u grad na predstavljanje ove knjige. I da ćemo, čuješ, bit počasni gosti i pričat prid svitom, vako k’o i uvik.

– Oćemo, jašta ćemo! – potvrdi Manje – spremi nam misni prislak, ne meš prid svit u okokućnoj odići. A di će to bit? U koja doba?

– Eno povr’ Starog doma – objasni Anđa- gori di su se prija prikazivali filmovi. Nisam ja tamo nikad nogom kročila. To je bilo za gracki svit, a eto donese vrime pa sad tamo iđe i svit sa sela. Kaže kum Jure kako su sve lipo uredili i obnovili, k’o kutiju. Bit će vako s večera, u sedam sati.

– Eto, vidiš kako smo napridovali, neka. Čuo sam ja da su tamo neki dan lipo igrala crljenička dica, za pripovid. Volio bi i’ vidit i ja, dragi su meni naši običaji i naša pisma – veselio se Manje.

– Veli kuma Mara, bit će lipe pisme, bit će i crvenička dica, i lipa razgovora, doć će i Zorka iz Zagreba sa svojim susidama, pa nas četvero sa svojom iglenom, a povr’ svega, dva profesura Duvnjaka, pričat će o ovoj knjizi i našem kraju, kud ćeš lipše? – zadovoljno će Anđa.

– Ja računam kako će to sve pratit i novinarka Zora. Ona voli ovo naško, a zna lipo sa svitom, pravo naše čeljade. Ako se budemo poplašili mikrofona, ona će nas o’rabrit. Jelde, Anđe?

– Jašta će! Di će bez nje kad je sve vrime bila uz nas? Ona je uz narod i uz knjige, taka joj rađa. A meni baš drago što i mi tamo prispišmo. Knjiga je uvik bila i ostala vridna! I za probrani svit!

Iva Bagarić/Tomislavcity